Nemate flash player / You don't have flash player

Esculapio; jun 2009.

Još jedna u nizu trka u trouglu Italija – Slovenija – Hrvatska, gde i naši aligatori brane boje Srbije. Regata se zove Eskulapio, jer oni imaju tako neke akcije i organizacije gde na svakom brodu mora da bude po jedan doktor. Na nasem brodu je to bio Varga iz Pančeva.

Ekipa stiže u petak u Izolu, kao i uvek do sada dan ranije, da pripremi brod, odabere jedra, napravi tenziju jarbola i dovede brod u stanje da može da zaplovi. Kada se govori o tenziji jarbola, da se podsetimo da ti pravi rejseri za svaku trku podižu hidraulikom jarbol na gore i kajlama ga zaustavlja na odgovajajućoj tenziji u zavisnosti koliko će duvati jak vetar. Za vrhunski rezultat je sve potrebno predvideti i uraditi da bi odnos jarbol, jedro i brod postigao što veću brzinu i kao što se i dokazalo da je svaki santimetar vrlo bitan.

Marina Izola je kao i uvek do sada besprekorno tačna. Aligatora su nam prvo očistili hidrauličkim mlazevima, odstranivši sa njegovog podvodnog dela svu nečistoću, tako da polirani deo ostaje gladak i pri plovidbi postiže najmanje trenje i to sve u cilju postizanja brzine i borbe za svaki santimetar. Nakon čišćenja spustili su ga u vodu i predali nam ga.

PRVI DAN – Subota
Start Linjano- Portorož 22 nm i veliki problem za nas, jer taj deo Italije je plitak i prokopan kanalima, cija je dubina 2,5 m, a naš gaz je 3 m, što znači da treba dobro poraniti i biti na startu tačno u 10h. Nemamo stabilan motor, samo pomoćni TOMOS 4, koji je za brod od 3 500 kg dosta slab, ali to je naša sudbina. Prognoza kaže: ujutro bura srednjeg intenziteta što nam jako odgovara, podižemo jedra i za manje od 2 sata bi bili na startu. Sve bi bilo lepo da nam se takva prognoza i dogodila. Pravac su pogodili,ali ne i intenzitet. Duvala je slaba bura, nedovoljno jaka za jedra, a koja je napravila talase i tada pocinje muka. Krećemo u 6h, tačnije 4 sata ranije i na samom polasku shvatamo da ne možemo stići na start, što se i desilo, da kasnimo 45 min.

Vetra nema, brodovi plutaju, ali trkački brodovi se krecu i po promaji i tu se izdvaja oko 30 brodova, daleko napustaju liniju starta i na horzontu se pretvaraju u male jedrilice. Nervoza je na vrhuncu. Pokušavamo da dodjemo do linije starta i započnemo trku. Besan sam pre svega na samog sebe što sam to dozvolio, pored tolike organizacije i toliko ljudi zaksniti 45 min. Konačno presecamo liniju starta i nemoguće je bilo šta uraditi da bi se pridržuiti vodećima, kada su oni daleko, daleko ispred nas. Pokušavamo nemoguće, ali jedino u tome vidimo spas. Polako se krećemo prema mestu Grado uz obalu, što je oko 30 stepeni višlje od našeg cilja, samo da bi mogli da se krećemo i to za početak deluje dobro. Nije puno vremana prošlo i eto nas na začelju vodeće grupe od 30-tak brodova. Polako se formira lagani jugo i krećemo punim jedrima ka cilju. Izgledalo je kao da nas je neko helihopterom spustio medju njih. Prvo veliko iznenadjenje otkuda mi tu, a onda i razočarenje kada shvataju da ih, kako italijani zovu naš brod barka nero gazi i ostavlja za sobom. U grupi je najbrži bio Fanatik maxi, stariji brod, ali je podmladjen novim karbonskim jarbolom i novim jedrima. U trenutku kada je shvatio naše prisustvo počeo je najoštrije da jedri. Dosta je višlji i uvek prvi dobije vetar, 4 puta ga sustižemo i opet nam pobegne i tako ulazimo u Piranski zaliv.

Predvideo sam da će nam možda trebati najveće jedro genaker od 170m². Kada se vrši ta operacija pripreme za podizanje genakera to se jasno vidi i protivnik je svestan naših namera, a mi smo to uradili mnogo ranije. Fanatik je opušten, jel ga ovako ne mozemo ugroziti, a ja smatram da mi je montirani genaker jedini spas. Komandujem: “Dizi gore!” i Alligator je poleteo. Na brodu Fanatic je panika, jer ih brzo stižemo. Montiraju i oni jedra, a sve to traje dovoljno dugo da smo sada paralelni. Sada na scenu stupa Brnko-Truki kao taktičar i svojim gromkim glasom izdaje naredbe, ja ga doslovce slušam kormilom i Peca ga prati škotama na genakeru, Nes i Mario strašnom adrenalinskom snagom privlače jedro. A naredbe su bile sledeće: prihvati, jos prihvati, puna orca, padaj, jos padaj, puna orca, malo padaj, prihvati i sve sto radi kokurent radimo i mi.

Fanatik pokušava da nas obidje, pa prihvati (voznja u vetar),pa mu ja odbijem napad, pa ne moze višlje od nas, pa pokušava ispod nas, pa je i to nemoguće, a njegov vrh pramca je na 1 do 2 metra od moje glave, a naredbe se izdaju punim glasom na granici vrištanja. Fanatik odlučuje da uradi okret niz vetar i krene na drugu stranu, a mi čekamo Trukijevu naredbu, ja vičem:“Sta čekaš, poklopiće nas!”, a on:“Ne još, ne još...sad!”. Nes ostavlja grander i krece da vuče škotu genakera, Peca sve pušta, a Arsa i Veljko sa druge strane vuku što pre, a kod jarbola Varga popušta trim jarbola, a Vlada ga privlači, Truki privlači jedro i priskače mu Veljko u pomoć, prebacuje ga na drugu stranu i ponovo smo brod pored broda. U ovom trenutku on ima prednost od 2-3 m, odbijamo napad, a Trukijev glas se sigurno čuje i u marini Portorož, mada ni Italijan ne zaostaje sa svojim glasom. I ponovo je Fanatik na drugoj strani. Pokušava da na manevre dobije koji metar, ali mu ne polazi za rukom, jer su srpski Aligatori bili i bolji i brzi. Prolazimo kroz cilj prvi u generalnom i ja izjavljujem da nikada nisam vozio dramatičniju trku. Čak je Italijan u nemoći pokusao da izorca (krene naglo u vetar) da me udari sa zavetrinske strane, što bi za mene bila diskvalifikacija, ali on to ne sme da uradi sa praznim jedrima. Truki je to primetio i odmah vrisnuo na kormilara, što je Italijan prihvatio i odustao. Posle svega ova pobeda pripada Trukiju kao taktičaru, koji nas je stalno bodrio, iz nas izvukao maksimum i na kraju nas doveo do pobede, ali i fantastičnoj preciznošću i požrtvovanošću svih na brodu i što se pokazalo da ima situacija kada postoji samo jedan cilj za koji se živi.

Sklapajući jedro susrećemo se sa Italijanima i čuju se samo komplimenti, a pola sata kasnije u kafiću u marini nam je upućeno par pitanja: gde jedrimo, gde treniramo, koliko smo daleko od mora, tek tada im nista nije bilo jasno.

Sutra je novi dan, nova trka, nova količina adrenalina. Portorož – Linjano. Start u 10h, a mi u 8:30h krećemo iz naše matične luke u Izoli i odmah imamo mali trening do Portoroža. Brodovi izlaze na start i odabir jedara. Najavljena je bura 4-5 bofora, a i više na otvorenom moru, a u zalivu Portoroža dosta manje. Italijani sa Fanatika nisu bili tako pričljivi, prolaze pored nas i samo su malo mahnuli rukom, a vidim da su pripremili sve najveće jedrilje koje sigurno neće moći da voze kada izadju iz zaliva, sto je znak da žele revanš. Nasa odluka je najveće jedro i flok 3 (manji). Startujemo i Fanatic odmah koristi svoju veličinu i odlazi, ja kinjim samog sebe što sam mu dozvolio da pravi prednost. Izlazimo na otvoreno, držimo pravac i vise gledamo njih, nego ono što mi radimo. Oni menjaju i gube brzinu, mi ih sustižemo i opet novi start, naša odluka je pravac Grado, 20 stepeni više, a posle genakerom od 170m pravac Linjano. Vozimo dugo paralelno, a oni počinju da posustaju, dok mi glisiramo i tu prednost povećavamo. Ponovo smo prvi u generalnom plasmanu i to je naša prva pobeda. Eskulapio ce nam ostati u dobrom sećanju.

Galerija fotografija