Nemate flash player / You don't have flash player

Mrduja 2010.

 U subotu kada je zakazana Mrduja duvao je veoma jak vetar, mi smo bili vezani spolja na lukobran od ACI-marine, jer dubina od 3m gaza je previše velika da bi mi ušli u marinu tako da smo bili na udaru juga i bilo je jako teško sačuvati brod da se ne razbije o mol, da ne razbijemo jarbole jedni drugima, pri tome pada kiša i dosta je hladno. Bilo je vrlo neprijatno.

Organizator je imao dilemu da li da otkaže regatu. Od 10 do 12 je pomeran start za po sat vremena, da bi u 12h morao da da informaciju da na nekoj ponti duva vetar od 42 čvora. Dobijamo I informaciju da je kapetanija Splita izdala saopštenje da je vreme veoma loše, vidljivost mala i da oni ne dozvoljavaju da se isplovi, jer smatraju da ima puno brodova koji nisu spremni za tako jak vetar, a nemaju dovoljno brodova sa kojima bi im prišli u pomoć.
Kod mene je takodje bila dilema, da li da vozimo ili ne. Realno bi bilo da ne idemo na vodu, jer je naš brod napravljen da izdrzi do 25 čvorova vetra maksimalno i nema mogucnosti da jedri po jačem vetru, ali verovatno ne bi odustali da su oni dali start.
Otkazana je regata za sutra, jer se očekuje slabiji vetar.                                                  
Sutradan je opet bilo jako hladno i kišovito, sa slabijim vetrom, ali maglovito. Posade nisu bile pripremljene, dosta njih nije ni imalo zimsku opremu, jakne i pantalone, jer niko nije očekivao takve vremenske uslove.
U 11h je proglašen start. Mi smo izašli na vodu sat vremena ranije, razmisljali smo koje jedro da uzmemo, jer je i dalje bilo jakog vetra. Odlučeno je da uzmemo najveća jedra, jer smo se nadali da ćemo na taj način biti jos brži i da ćemo uspeti da svladamo tu veliku površinu jedara.
Na poetku starta se smanjio vetar, duvalo je oko 8 čvorova vetra. Odlično smo startovali iz prvog reda i odmah smo grabili prema Mrduji. Tu se normalno pojavljuji veliki brodovi, 3 maxija, koji su već na neki nacin dali do znanj svojom veličinom i visinom jarbola da je ovo njihovo vreme i da oni gaze prema cilju.
Vetar pojačava na 10-12 čvorova, odluka pada da idemo direktno na Mrduju, znači ne ni na Brač, ni na Šoltu, nego pravac na Mrduju. Sa nam na brodu je bio Mime,moj veliki prijatelj sa kojim se poznajem proteklih 30 godina, koji mi je, mogu slobodno da kazem kao brat, sa kojim stalno jedrimo, koji nas puno uči i puno nam pomaže. Njemu nije baš blisko da se odluči da idemo sredinom, jer smatra da sredina nikad ne dobija, tako da moramo da se odlučimo ili da idemo na Brač ili na Šoltu. Sa nase desne strane svi maxiji su otisli na Šoltu, a sa leve strane nasa konkurncija, Saša Keković iz Herceg Novog koji ima isti brod koji je u našoj klasi, ima bolju poziciju od nas.
Dolazimo pred Mrduju, otvaraju nam se Splitska vrata. Staje vetar. Vidimo da svi ovi brodovi koji su bili pre nas idu prema Šolti, mi odlučujemo da se sa poslednjim udarima vetra spuštamo na Šoltu I odatle posle priorcavamo na Mrduju. Saša Keković je ostao kod Brača u nekoj rupi od vetra, gde smo mi napravili ogromunu prednost, da nije bilo ni pomisli da bi taj brod možda mogao da nas ugrozi i da se takmiči sa nama kad je toliko ostao iza nas. Ali dok smo mi izorcali i uspeli da se popnemo prema Mrduji on se sjurio vetrom i vrlo brzo bio odmah iza nas. Tu okrecemo kao 4. brod, oni iza nas kao 5. Podizemo genaker i shvatamo da on nas vozi na Šoltu, svi vetrovi duvaju u tom pravcu i vidimo da su svi maxiji ispred nas odlucili da idu tamo. Tada Mime odlucije da skinemo genaker i podižemo drifter (slično djenovi I floku, samo što je tanjeg materijala i veći). Pokušavamo da se popnemo i da budemo što brži prema Braču. Imali smo jako puno strpljenja, jer smo želeli da ostanemo pri svojoj odluci da idemo prema Braču, dok smo gledali veliki broj brodova koji su se spuštali na Šoltu i odlazili daleko da skoro nismo mogli da prepoznamo koji je koji brod. Meni je delovalo kao da se kockamo. Mime nas je ubedjivao: “Ljudi, juzina je, ne mogu oni lako da se popnu gore”. Uspevamo nekako da se izvučemo iz Brača i da ulazimo prema Splitskom kanalu. Tada vidimo vetrić koji se već pojavljuje prema Braču i mi idemo pravo prema njemu da ga što pre uhvatimo da možemo sa njim pravo u cilj. Uspevamo da uhvatimo vetar i shvatamo da smo na pravom putu i da imamo šansu za dobar plasman u dosta velikoj konkurenciji. Dižemo najveće jedro i grabimo prema Splitu. U medjuvremenu, u trenutku kada smo najviše opteretili jedra nama puca patarac ( to su sajle koje drže jarbol da ne padne), jarbol se opasno zatresao i uvijao kao zmija. Nikada nisam čuo da to nekome dogodilo, bilo je to veliko iznenadjeneje za nas, čak nekoliko trenutaka nismo mogli da shvatimo šta je to puklo. Kada smo shvatili šta je u pitanju uspeli smo nekako da pričvrstimo da izdrži jos malo dok ne stignemo do cilja. Shvatamo da svi brodovi iza nas stoje, jer nemaju vetar kojim će ići dalje. Mimina odluka, njeov osećaj, znanje i iskustvo nas je vodila ka pobedi. Kada smo došli u Split, očekuje nas velika fešta. Sačekuju na čamci, u jednom od njih se nalazi i taj veliki prelazni pehar, oni plove pored nas dok okrećemo poslednju bovu i ulazimo u cilj. Pale se baklje, čuju se trube, ogromni aplauzi sa obale, skandiraju naše ime, fantastična atmosfera koja se pamti celog života.
U trenutku kada smo prilazili uz obalu stižu novinari, reporteri, fotografi. Mene to sve podseća na one velike, značajne regate, koje sam ranije gledao i tada shvatam šta ova regata znači za Labud i za Hrvatsku, da je to najstarija regata kod njih, koja ima tradiciju dugu 79. godina – njihov ponos!
Na podeli nagrada imali smo fantastičan osecaj, aplauzi i stotine čestitaka sa muški stegnutom rukom.
 
 
Vojislav Radivojević