Nemate flash player / You don't have flash player

Barcolana 2011.

 Nema regate ni fešte od jedrenja koja privuče više mornara i skipera, više brodova i više publike (vidi molim te publika na regati!). A vreme za regatu uvek krajnje nepredvidivo. Nedeljama pre, a i danima posle regate vreme stabilno, čak letnje. Samo za regatu haos od vremena. Ali, krenimo redom!

Naš deo ekipe iz Beograda kreće u petak popodne (07/10/11). Vreme letnje, temperatura oko 25°C, ali najavljuju oluju za popodne i večeras. Kažu sever – severo zapad sa udarima preko 50 čvorova. Iz Trsta članovi ekipe javljaju da su juče tokom dana trenirali, ali sa jako malo vetra. U putu dobijamo skoro neverovatnu informaciju da u okolini Postojine pada sneg, vejavica jedva se vozi. Na radiju u vestima: pola Hrvatske bez struje, popadali dalekovodi i drveće, prekinut trajektni saobraćaj...

Galerija fotografija

Noću stižemo u Trst i nalazimo se, na večeri u narodskoj piceriji, sa našim timovima, prijateljima i jedriličarima iz drugih timova. Sve ljuti protivnici i međusobni konkurenti, sutra će oko bove tražiti prostor i vodu uz psovke i zakrvavljene poglede, a sada svi zajedno u kafani u najopuštenijem, prijateljskom razgovoru, smeh, priča, dobra atmosfera i taman kad kreneš naiđu još neki koje nisi video, a samo još da ti kažem.... Jedva se opraštamo i odvajamo od njih, izlazimo u noć: a napolju baš kad se spremiš dat šibne vetar, a ono nema vetra! Sve stalo i umirilo se. Prohladno ali bez vetra, vedro. Samo se na okolnim brdima vidi sneg. Kao da celog dana nije tutnjalo, tuklo i padalo. Pitam kako, a lokalci kažu: - Pa Trst je to!

Kratak dogovor uz put od Trsta do Izole. Precizne obaveze za jutro i stalno preslišavanje: šta smo zaboravili?

Spavanje u kamperu u marini do 6:30h, neverovatno udobno u mekanoj vreći za spavanje. Rano jutarnje, brzinsko tuširanje, kafa pa redom obaveze: pokupiti jedra sa popravke, nabaviti još nešto sitne opreme za regatu, dogovoriti se oko premera jedara i konsultovati se o opremanju broda, kupiti par potrebština, trening u 11:00h, isprobati sva jedra i sve postavke, javiti se prijateljima, videti prognoze i obići brodove na rivi...

Voja dolazi po mene oko 7:10h i bez zadržavanja idemo u jedrarnicu Supreme Sails do Petra Podunavca da pokupimo popravljena i sređena jedra. Voja deluje odmorno, vrlo staloženo i smireno, čak opušteno. Unutrašnju nervozu odaje samo povremeno isprekidano, snažno povlačenje vazduha kroz nos, oštro šaltovanje u krivinama i povremeno pregledanje podsetnika u mobilnom. Kasnije shvatam da je ono šaltovanje kod njega normalno.

 

U Sistijanu i Sesljanski zaliv stižemo po planu.

Voja zauzima svoje mesto na krmi Alligatora 2, a ja ću u RIB, gumenjak kluba kojim ćemo pratiti današnji trening, a i sutrašnju regatu. U čamcu smo Devan Košuta, trener kluba Čupa i ja, a Miloš Zidarić sjajan fotograf i izuzetan kolega i profesionalac u drugom čamcu.

Isplovljavamo iz marine i krećamo na jug. Dole prema Trstu već uočavamo šumu jarbola, a kako im prilazimo počinjemo da ih, po bojama i oblicima, jasno raspoznajemo. Shvatam da su svi već na okupu. Ogromna jedra maxija i super maxija najavljuju prisustvo svih asova evropske scena.

Ekipa No Borders Team na Alligatoru za to vreme vredno radi. Vetar nije neki trkački ali za lagano jedrilje Alligatora i njegov vitki trup više nego dovoljan. Izmenjeni su 2 puta genakeri, podignut drifter, fingirani okreti oko bova i preleti. Na brodu odlična atmosfera, osmesi i bodrenje Slađana na vinču, specifično dobacivanje, koje nije za javnost, kada se nešto vrhunski odradi na pramcu.

 

Najveći problem, nas koji živimo duboko na kontinentu, je odvojenost od mora, brodova, regata i dešavanja u marinama. Zato svaki trenutak boravka pored mora isplaniramo da što više vidimo, saznamo, upijemo ili doživimo. Voja je za te situacije i okolnosti apsolutno idealan saputnik. U stalnom pokretu, čovek kog ništa ne mrzi i koji stiže na sto mesta za popodne.

Trening, završni dogovori za jutro i regatu, kao i sva druga dešavanja u klubu Čupa se završavaju oko 17:15h, a u Izoli nas čekaju već u 18:00h da razgledamo jedan novi brod. Posle toga dogovor sa Miroslavom Kanačkim za transfer Beneteau 44.7 do Malte za Rolex Cup. Sa Čedom prečešljati listu nedostajuće obavezne opreme, uverenja i papira za regatu. Oko 20:00h u marini Muggia nas čeka Nes, naš drugar koji je sa Alligatora2 prešao na Ericsson E1, pa sa njim idemo do Trsta. Do 21:00h obavezno treba stići do Srpske crkve Sv Nikole da Voja tradicionalno zapali sveću pred regatu. Onda obilazak prodavnica nautičke opreme sa popustima, na rivi razgledanje super maxija koji su tu vezani. 

Posle sinoćnjeg bazanja po Trstu kasno smo legli. Iza nas je baš naporan i dug dan, ali san neće na oči. Valjda već udara adrenalin. Posle sat ipo prevrtanja po krevetu oko 03:00h ustajem i idem na tuširanje u marini. Kontrolišem foto aparate i baterije, formatiram kartice, zabrčkam neskicu i čekam Voju koji dolazi za mene tek oko 05:00h. Stiže po dogovoru i u prvoj rečenici lažemo jedan drugog kako smo se lepo naspavali. Ne izgledamo baš reprezentativno, a i vetar koji duva solidnih 10 i udara do 12 čvorova ne komentarišemo. Samo da ostane tako, da ne pojačava, mada mora bar pred jutro.

Start trke je tačno u 10:00h.

Na borbenom polju se onda pojavljuje Esimit Europa 2. Ne podiže još jedra, samo plovi od Trsta ka Miramaru, prilično nezainteresovano i samouvereno, ali zato svi koji imaju bilo kakav aparat, kameru, telefon ili bilo šta slikaju ko ludi. Alligator2 prolazi u neposrednoj blizini Esimita i tek sada shvatam njegovih 100 stopa i jarbol koji izgleda kao jarbol, pa jarbol, pa jarbol. Strašno kada znaš da je Alligator2 jarbol visine šestog sprata na zgradi.

Tu su i drugi asovi, ali je sa vetrom koji trenutno duva oko 20 čvorova svima je jasno da se trkaju za drugo mesto. Prvo je već rezervisano za Esimit.

Kako se bliži start trke oko nas postaje sve veća gužva, vetar još malo pojačava, a toliko brodova je sabijeno na relativno mali prostor da mi stvarno nije jasno kako se ne sudaraju ili bar ne sudaraju više, jer sam video nekoliko otpalih ograda koje se u zadnjim trenutcima vezuju i pričvršćuju za brod. Ovde je trnutno oko 2000 brodova koji se takmiče i verovatno oko 1000 koji prate regatu. Dodatni haos stvara gomila helikoptera koji kao insekti zuje iznad naših glava. Kao da su sve moguće TV kuće poslale po jednu posadu za živi prenos.

Trka startuje a vetar razbija sa udarima oko 25 čvorova. Od glisera, vetra i brodova more je potpuno belo i više nemaš pojma sa koje nas strane udaraju talasi. U pojedinim momentima letimo sa talasa na talas i po nekoliko metara. Držim se sa obe ruje za konzolu, a noge mi rade kao da skijam spust po džombama od 2 metra. Devan punim gasom vozi ka bovi 1, a ja shvatam da nas 15 minuta od starta Esimit prestiže pre bove broj 1.

 

Dok stignu sledeći brodovi imamo dovoljno vremena da se namestimo za slikanje. Do prve bove svi voze genakere i spinakere, zavisno od pozicije sa koje su strartovali. Većina ih ima problema da na okretu oko bove 1, po ovom vertu pokupi toliko jedrilje pre nego što završi u vodi.

Iza Esimita prvu bovu okreću Maxi Jena, Shaining pa Tera Istrijana. Dalje ne brojim, ali se uskoro na bovi pojavljuje Alligator2. Nije sjajan plasman, kako smo navikli, ali je vetar verovatno prevelik. More ključa, a talasi preskaču naš gumenjak. U svakom slučaju iza Alligatora je mnogo jarbola kud-i-kamo većih od našag. Genaker su pokupili skoro bez kvašenja što je na 26 čvorova, koliko trenutno udara, super.
Menjamo poziciju i pokušavamo da se, u haosu od okolnih čamaca i brodova, dokopamo pozicije kod bove 2. Pored nas proleće, u suprotnom smeru, gliser SOS SEE i bez obzira na olujno odelo znam da su mi mokre u farmerke i gaće ispod. Foto aparat je definitivno mrtav! Jednom rukom se držim za konzolu, a drugom za konop na obodu kobasice gumenjaka. Baš bih voleo da ostanem u ovom čamcu!
Devan mi rukom pokazuje da se nešto čudno dešava na Alligatoru2. Genaker je odleteo i na ovom vetru ne mogu da ga pokupe. Srećom dosta su desno pomereni u odnosu na stazu, pa ih brodovi uspešno promašuju. Ako se ne varam, pukao im je podizač genakera. Gužva na regatnom polju je tolika da nema načina da im priđemo, a i šta ćemo im. Posle, čini mi se, večnosti podižu, valjda, đenovu i kreću, ali se još nešto čudno dešava! Situacija se normalizuje uskoro i uspevaju da vrate par izgubljenih pozicija. Treću bovu okreću tačno i precizno dok većina brodova jako opada i bovu hvataju u prevelikom luku. Vetar polako opada na 12 čvorova i čini se da se situacija stvarno normalizovala. Izgubljena mesta ne smem da brojim!

Od bove 3 do cilja se vozi opušteno i u cilj se ulazi skoro bez vetra. Tamo dole, ka sudijskom brodu vidimo par brodova koji plutaju pred ciljem, ali ne mogu da ga prođu. Nema ni daška vetra! Ekipa No Borders Team na Alligatoru2 shvata i pokušavaju da izorcaju desnu bovu cilja, ali će morati da promene još jednu bordažu i u cilj ulaze kao osmi u klasi.

Počasni krug pod punim jedrima kroz prepunu luku. Aplauzi, sirene, pištaljke... Stvarno svečano i uzbuđujuće. Na brodu zvone telefoni, stižu čestitke, ali mi se čini da su svi, opravdano, priželjkivali bolji rezultat.

Ukupno vreme trke za No Borders Team je oko 2 sata. U ta dva sata od 15 do 26 pa do 0 čvorova! Nikog nisam ništa pitao samo sam značajno klimnuo glavom i izjavio: - Pa Trst je to!

 

Opet u kolima u povratku u Izolu pričamo:

Milan Dimić: - Kako je 43. Barcolana izgledala sa palube Alligatora2?

Voja Radivojević: - Kada duvaju vetrovi od preko 20 čvorova uvek je problem na palubi Alligatora. Tako da će se 43. Barkolana pamtiti kao velika borba sa vetrom. Ekipa No Borders Team je radila maksimalno na čelu sa kormilarom Matijažem Antonazom. Kompletno i snažno su odradili celu trku, ali uz puno potpuno nepredvidljivih pehova. Kad je tako jak vetar svašta se dešava: jedan konop je pukao i to baš onaj koji diže najveći genaker koji je odleteo na stranu, pa ga je na najjačem vetru valjalo pokupiti, a onda su se pocepala dva jedra. Na glavnom jedru otvorena velika rupa, što se nedešava baš često, a otišao je i donji deo đenove, potpuno pocepan. Vetar je definitivno bio jači od onog što je potrebno našem brodu.

 

Milan Dimić: - Pobedili su brodovi koji najbolje trpe vetar.

Voja Radivojević: - Pa kao i uvek kada duvaju ovakve bure, najveći su i najbrži. Dužina vodene linije je onda nešto što je neprikosnovena prednost. Englezi zato kažu: dužina je brzina. Istina je da smo mi iza sebe ostavili i puno velikih, ali definitivni, kada se trka prelama i kada se odlučuje o plasmanu u vrhu – nije bio naš trenutak. Video si kako izgleda kada na bovu u svakom minutu stiže 100 jedrilica, hvataju vetar, grade te, beže jedni od drugih... znači tu je umeće i tu su ona tri pravila koja, u poslednje vreme, stalno naglašavam, a koja su definitivno tačna: moraš da budeš dobar, brz i da te pogleda onaj odozgo. Ako te ne poglada ništa ne vredi. Mi smo imali dobar start, 18 do 20 čvorova, a onda se nađemo u rupi stopostotno bez vetra, čak dođe sa suprotne strane. Ne možeš da veruješ da konkurent koji je sto metara od tebe id kao lud, a tebi jedra landaraju. To ti je tršćanska bura i to je Barcolana i zato ona ima svoju draž jer stvarno puno kockica treba da se složi da bi osvojio Barcolanu. To je ono što sam pričao o kamenu koji padne sa brda i sve talase rasturi na sve strane, a onda se vraćaju svaki za sebe. Vetar se ustaljuje tek iza trećine distance do prve bove.

Milan Dimić: - Vetar se menjao i između prve i druge bove?

Voja Radivojević: - Između prve i druge da, ali i kada smo prošli drugu bovu bilo je preko 26 čvorova vetra. To je za nas stvarno previše, ali mi smo i to vozili bez ikakvih problema. Leteli smo, a onda je puklo glavno jedro, a na tom vetru i na tim talasima menjati jedro... svi te obilaze i obilaze, odlaze a tebi treba vreme da sve uradiš, pa moraš da imaš živaca i nerava da sve obaviš da bi na kraju krenuo.

 

Milan Dimić: - Na kraju je u cilju bilo pet ili šest brodova koji stoje u mestu na levom kraju ciljne linije.

Voja Radivojević: - Video si, stvarno neverovatno! Pet brodova koji stoje levo, a ti shvataš pa menjaš kurs i bežiš sa zadnjim refulom desno u cilj i prolaziš ih, a oni jadnici stoje u toj rupi i čekaju i čekaju i namaju pojma šta čekaju, a sto metara su ispred cilja.

 

Milan Dimić (NA VODI)